Kao što je ranije navedeno, na Tajvanu zaposlenom nije lako da dobije otpremninu (資遣費).
Naročito ako zaposleni ode po sopstvenoj volji (自請離職),
ne može da primi otpremninu (資遣費) (član 18 Zakona o radnim standardima),
što se razlikuje od uređenja u nekim pravnim porecima, na primer u Koreji.
Postoje međutim izuzetni slučajevi.
U sledećim posebnim situacijama, čak i kada zaposleni ode po sopstvenoj volji, poslodavac mu mora isplatiti otpremninu (član 14 Zakona o radnim standardima, koji shodno primenjuje član 17; 勞動基準法第14條):
- Kada poslodavac pri zaključenju ugovora o radu (勞動契約) učini neistinit izraz volje (虛偽意思表示), tako da se zaposleni prevari i postoji rizik trpljenja štete
(na primer kada poslodavac kaže zaposlenom da će ga po prijemu poslati u inostrani ogranak koji u stvari ne postoji)
-
Kada poslodavac, član porodice poslodavca ili zastupnik poslodavca (代理人) upotrebi nasilje ili nanese tešku uvredu (重大侮辱) zaposlenom
-
Kada posao predviđen ugovorom može štetiti zdravlju zaposlenog, zaposleni je zatražio ispravku, a poslodavac je nije izvršio
-
Kada poslodavac, njegov zastupnik ili drugi zaposleni oboli od zakonske zarazne bolesti (法定傳染病), postoji rizik zaraze zaposlenih koji rade zajedno i reč je o teškoj opasnosti za zdravlje zaposlenog
-
Kada poslodavac ne isplaćuje naknadu (工作報酬) prema ugovoru o radu, ili ne obezbeđuje dovoljnu količinu posla zaposlenom čija se naknada računa po komadu (按件計酬)
-
Kada poslodavac prekrši ugovor o radu ili radno pravo, tako da postoji rizik povrede prava i interesa zaposlenog
Najčešći primer jeste da poslodavac
ne isplaćuje platu (工資) na vreme,
ne isplaćuje dodatak za prekovremeni rad (加班費)
ili ne upisuje zaposlenog u radno osiguranje (勞保) ili zdravstveno osiguranje (健保).
U takvim slučajevima, čak i kada ugovor o radu raskine sam zaposleni, poslodavac mu mora isplatiti otpremninu.
Zakon o radnim standardima (勞動基準法) međutim predviđa da,
ako zaposleni želi da raskine ugovor o radu na osnovu tačke 1 ili 6 gore (na primer da raskine ugovor zbog neupisivanja u osiguranje),
mora da raskine ugovor o radu u roku od 30 dana od dana kada je saznao tu situaciju,
ili, kod tačke 6, u roku od 30 dana od dana kada je saznao posledicu štete.
Zaposleni zato mora da pazi na taj rok.
Drugim rečima,
pravo Tajvana, prema tome da li je krivica na strani poslodavca,
ili na strani zaposlenog,
daje poslodavcu pravo da otpremninu ne isplati, a zaposlenom pravo da je zahteva.
Ponekad, ako krivica leži na obe strane radnog odnosa,
ako izbije spor,
prema tome ko prvi raskine ugovor s dovoljnim razlogom,
ta strana može ili da ne isplati otpremninu, ili da je zahteva.
U radnim sporovima (勞資糾紛) na Tajvanu vreme je odlučujuće.
„Vreme” je veoma važno.
U većini slučajeva bolje je zaštićena strana koja se pripremi unapred.
Pogledajte i:
